<<                                                                                    Neuspeli pokusaj otelotvorenja identiteta

 

Do kraja XIX veka institucije nisu imale pouzdane podatke za identifikaciju pojedinca. Tada je A. Bertillon reformisao sistem kojim je zakon ustanovljavao identitet. Usavrsio je sistem antropometricke klasifikacije koja omogućuje da se ustanovi identitet pojedinca među stotinama hiljada koji su bili registrovani - na bazi sedam mera (kostiju). On je napisao: "Ovaj sistem omogucava identifikaciju osobe koja je prethodno izmerena bez obzira na fizicke promene koje se mogu desiti, u medjuvremenu, od trenutka merenja." Antropometrijske informacije su jos podrzane otiscima prstiju, opisivanjem boje ociju i fotografisanjem spreda i iz profila. Ovaj vid identifikacije koji je u pocetku bio rezervisan samo za one clanove drustva koji su smatrani opasnim, tokom vremena, prosirio se na celu populaciju. Godine 1990, tacno jedan vek posle stvaranja policijskih identifikacionih dosijea ceo sistem identifikacije je kompjuterizovan.

S druge strane, pokusaj ostavljanja traga o sopstvenom identitetu je u razlicitim istorijskim periodima, razlicitim kulturama, civilizacijama, narodima, prostorima imao razlicite pojavne oblike. Jedan od najstarijih pronadjenih “otisaka identiteta” je otisak ruke na zidu paleolitske pecine. Koriscenje otisaka kao znaka identifikacije bilo je uobicajeno na Dalekom Istoku, na primer, u Japanu su se otiskom sluzili kao potpisom vec od pocetka VIII veka. Za razliku od Dalekog Istoka ovdasnje civizacije, (Bliski Istok i Evropa), narocito hriscanske, portret kao vid identifikacije pruzimaju sa otiskivanjem, ne ruke, nego lica Isusa Hrista na ubrus. Tako konacno, i ono do tada neprikosnoveno i nevidljivo (Sila Bozja) postaje predmet identifikacije tj. dobija predstavu svoga lika. Tu predstavu (izduzeno lice, uzan nos, blag pogled, brada) konacno u novom milenijumu (ujedinjeni protiv bezboznika i svetskog zla) prihvataju i oni koji su do tada zabranjivali svako klanjanje ljudskom liku. 

Tako savremena istorija, osim otisaka prstiju, gde se ponovo uspostavlja direktna veza sa paleolitskim otiskom ruke, pojam identiteta uglavnom vezuje za pojam lica tj. sve sto percipiramo ima svoj identitet prednjom (glavnom) stranom. Tako lice odredjene pojave vizualizuje subjekt i postaje sam njen identitet. Sa pojavom fotografije i mas-medija (novine, TV, satelit) lice definitivno postaje simbol identiteta, posebno onaj deo lica (pojas ociju) koji se na fotografijama u mas-medijima pokriva da bi se zastitio neciji identitet. Medjutim, i sam tvorac ID sistema A. Bertillon je ukazao na slabosti ljudskog pogleda, ljudske subjektivnosi. On je rekao: “Vidi se samo ono sto se gleda, a gleda se samo ono sto se ima na umu (tj. sto poznajemo)”.  S druge strane, objektivnost fotografije je trenutna pa je još u vreme samog nastajanja fotografije razrešena dilema da li fotografija može zauzeti mesto slike u portretisanju coveka. S obzirom da se smatra(lo) da se identitet coveka sastoji iz slojeva (aura), fotografija moze u jednom trenutku “uhvatiti” samo jedan sloj, jednu auru. Ukoliko je svrha legitimacije da identifikuje osobu onda je svaka legitimacija zasnovana na fotografiji u samom startu nelegitimna jer se fotografija odnosi na jedan odredjeni trenutak, ili na (samo) jedan sloj identiteta tog coveka, i zato ne može biti validna tokom celog perioda vazenja legitimacije. To je polazna osnova digitalnog videa “Licna ? Karta”, 2002 (str. 12-13) koji se sastoji od video-projekcije moje licne karte (u beskonacnom loop-u) na kojoj se veoma sporo, skoro neprimetno, fotografija mutira iz jednog sloja mog identiteta u drugi.

Ta slojevitost identiteta s jedne strane i nepostojanje identiteta kao neceg trajnog, nepromenljivog sto se moze uhvatiti i institucionalizovati, s druge strane jesu pitanja koja problematizujem u mojim radovima.

 “Portret nepoznatog coveka sa bradom”, 2001/2 (prethodne strane) je serija digitalnih fotografija na kojima su aplicirani (mutirani) identiteti tj. onaj deo lica koji se nametnuo kao predstava identiteta (pojas ociju) meni bliskih ljudi koji su uticali na formiranje i menjanje mog identiteta. Tako je nastala serija mojih identifikacionih fotografija sa razlicitim identitetima ili preciznije receno sa razlicitim delovima (slojevima) moga identiteta, na koje su ti ljudi izvrsili uticaj.

Sa stanovista Elizabeth Grosz “nema razlike izmedju realnog (stvarnog) tela, sa jedne strane, i njegovih raznih kulturnih i istorijskih predstava (pojava) sa druge strane...Te predstave i kulturoloski zapisi bukvalno konstituisu telo i pomazu mu da postane onakvo kakvo jeste." Deo prirode samoga tela i jeste "nedovrsenost" i podloznost "drustvenom" dovrsavanju, socijalnom odredjivanju i organizovanju. Uzimajuci u obzir sve cime se telo moze menjati, od obicnih dijeta i bodi-bildinga (fitnesa) do laserske hirurgije i medicinskih promena mozdane strukture, niko od nas ne poseduje "cisto prirodno" telo i nicije telo nije potpuno dovrseno.

To se jos vise ili jos direktnije odnosi na ljudsku psihu. Covek kao socijalno bice, konstantno, tokom celog zivota, trpi naizgled nevidljive psiho-fizicke promene reagujuci na unutrasnje (licne) i spoljasnje (drustvene) faktore, a koje predstavljaju konstantne promene identiteta tj. konstantno umiranje prethodnih i radjanje novih identiteta. Tako se zivot sastoji od niza kontinuiranih smrti ili od niza kontinuiranog umiranja. To je i polazna osnova jednog od prvih radova u kojima se bavim istrazivnjem problema nepostojanja identiteta kao neceg trajnog, fiksnog sto se moze povezati sa jednom idividuom.

Naziv rada je "Nekrospektiva" (na koricama) rad u progresu, zapocet 2000. Sastoji se od umrlica koje su stampane za svaku godinu moga zivota, sa dodatkom jos dve - prva na sam dan moga rodjenja, a poslednja je datirana u buducnost (za moj rodjendan naredne godine) koje su, za razliku od ostalih, stampane bez fotografije i sa znakom pitanja na mestu religiozne ili ideoloske odrednice. Vremenski period od godinu dana obicno se uzima kao zatvoreni ciklus (rodjendan, skolska godina, sportska sezona itd.) kada covek pravi osvrt na prethodni period i neku vrstu rekapitulacije, i zato sam ga usvojio u ovom radu. Osim godine "smrti", promenljivi podaci na umrlicama su fotografije, autenticne za svaki period, i oznake religiozne ili ideoloske odrednice. Ti podaci ocrtavaju, uz postovanje medija (umrlice), promene fizickog i duhovnog identiteta.

Lakanovska psihoanaliticarka Eugene Lemoine-Luccione tvrdi: “Koza je varljiva. U zivotu covek ima samo jednu kozu...ali posedovati i biti nije isto. Ja nikada nisam imala kozu onoga sto jesam. Ja nikada nisam ono sto imam."  Ovaj tekst je dosta uticao na Orlan: "Citajuci ovaj tekst, pomislila sam da smo u nase vreme poceli da dobijamo sredstva pomocu kojih mozemo smanjiti ovaj jaz. Delimicno uz pomoc plasticne hirurgije postaje moguce dovesti u odnos unutrašnji i spoljašnji lik (image), ali to ne može definitivno rešiti problem otelotvorenja identiteta i tako ponistava svaku mogucnost zaokruzivanja (zakljucivanja) i otelovljenja integriteta subjekta. Transformativna strategija koju primenjuje Orlan podseca na francuskog pisca i umetnika Clauda Cahun-a, ciji su tekstovi i autoportreti obsesivno istrazivali subjekat samoga sebe i ambivalentnost polnog identiteta kroz seriju maskarada i usvojenih personalnosti. Na jednoj foto-montazi sledeci tekst zaokruzuje mnostvo lebdecih autoportreta: "Ispod ove maske, druga maska. Nikada necu prestati da nosim sve ove druge maske".

Serija stanicnih bilborda “Lazni identitet” , 2001 (naredne strane) se jednim delom oslanja na ovu izjavu.

Ipak, sta je to sto prethodi maskaradi ako je identitet stalan bez pocetka i kraja? Neprestano postajanje? Slicnim postavljanjem sopstvenog identiteta u stanje stalnog menjanja Orlan porice mogućnost pocetka i kraja i tako on postaje sve podlozniji buducim intervencijama. “Ja razmisljam o identitetu kao o mnogostrukom. Destruktivno je gurati identitet samo u jednom smeru. Smatram da sam u mogucnosti da prelazim iz jednog u drugi identitet bez ikakvih problema."

Dakle, mi ne dobijamo identitet rodjenjem jer ne postoje univerzalni i nepromenljivi atributi identiteta vec promene i kretanja od jednog do drugog identiteta, ili je mozda preciznije reci sloja identiteta. Mesto gde se te promene i kretanja odvijaju je Svakodnevica, “tlo na kojem se drustveno-politicke determinacije ucvrscuju i ozbiljuju,” (de Lauretis), jer se u njoj konstituisu identiteti. U svakodnevnom prostoru, bujaju predstave koje i konstituisu i reprezentuju razlike (polne, rasne, klasne, obrazovne, kulturne itd). Svakodnevica je, dakle, “popriste drustveno-kulturnih praksi diskursa i ustanova” (de Lauretis) posvecenih proizvodjenju identiteta. Te predstave koje bujaju u svakodnevici su, u stvari, stereotipovi, a Identiteti su izvedbe koje dobijaju smisao u odnosu na te stereotipove - izvedbe koje se odvijaju pred ocima svakodnevne publike, koja odredjene izraze ocekuje i prihvata, a druge odbacuje. Zato je Svakodnevica idealna terirtorija za realizaciju umetnickih radova, preuzimajuci predstave i jezik jednog od glavnih izvora stereotipova - masovnih medija. Okretanje masovnim medijima je bazirano na dva osnovna razloga: da se problematizuju ili ospore ti stereotipi i da se rad ucini pristupačnijim najciroj publici.  U tom polju ja pozicioniram svoje radove  koristeći svakodnevne stereotipe i objekte kao medij (TV emisije, kvizovi, aparati za zabavu, stanicni bilbordi, umrlice, legitimacije i dr.)  

Još od pronalaska perspektivnog sistema prikazivanja, vizuelna kultura se oslanjala na spoljasnju realnost. “Granica, u stvari, konstituise taj unutrasnjo-spoljasnji svet a stvorena je zbog lakse kontrole i upravljanja ljudima”. (Judith Butler 1990).Ta granica je jos tvrdja kada kada covek sam, u svojoj glavi, stvori predstavu o drugima i sebi.

Svako od nas stvara odredjeno misljenje o sebi, oslonjeno na sopstvenu tacku gledista, sopstvena ocekivanja, zelje, secanja, obrazovanje, iskrenost prema sebi itd. Najveci broj ljudi o sebi razmislja ili sebe vidi iz nekog perioda za koji je fiksiran, u kome je on sam, po sopstvenim kriterijumuma, dostigao zeljeno ili postigao najvise. Veliki broj ljudi ostane ceo zivot fiksiran za taj period i sebe vidi kao uspesnog strucnjaka, sportistu, ljubavnika, neustrasivog avanturistu itd. U stvari, vide sebe kao junake svojih neostvarenih zelja. Sa druge strane, covek i sebe i ostale posmatra iz perspektive drustva i vremena kome pripada.  Sve to određuje stanoviste sa koga covek posmatra i sebe i druge, a to, u stvari, odredjuje identitet pojedinca, ili da budemo precizniji percepciju predstave identiteta, kako licnog tako i ostalih. Ta percepcija identiteta, na primer, o nasem licnom identitu, nije ista sa percepcijom drugih o istome. Nasa porodica, rodjaci, prijatelji, komsije, kolege, poznanici, pa cak i ljudi koje mi licno ne poznajemo, svi oni, imaju svoja investiranja, ocekivanja, osecanja i secanja o nama, i naravno, svoju percepciju o nama i nasem licnom identitetu. Shodno tome niko od nas nema samo jedan identitet sa kojim se on predstavlja drugima vec ima onoliko identiteta koliko postoji percepcija o njemu od strane ostalih.

Video “6=36” se bavi tim problemom. Da li mi zaista poznajemo sebe i ostale ili samo poznajemo predstavu koju smo mi sami stvorili o sebi i drugima?

Sest ljudi koji se poznaju od rođenja, pokusavaju, sami (pojedinacno) ispred kamere, da daju percepciju licnog identiteta a takodje i licne percepcije identiteta ostalih.

Na taj nacin prica o 6 ljudi postaje prica o 36 identiteta.

Da li su svi oni realni (pravi) ili su svi virtuelni (zamicljeni ili izmicljeni)?…ili…Koji od tih identiteta je pravi, a koji nije?

Jedno je sigurno - svi oni su uticali na stvaranje svih njihovih identiteta, ma koliko ih postojalo.

Jos jedna stvar je sigurna – covek uglavnom ne bira sam ljude koji najvise uticu na formiranje i menjanje njegovog identiteta (porodica, rodbina, komsije itd), nego te ljude dobija bas kao neke kombinacije u Jack-Potu.

To su polazne osnove digitalne instalacije - “Zivot je…Djubre/jack-Pot”, 2001 (naredne strane)

Rad je, u stvari, pravi Jack-Pot aparat, koji se umesto uobicajenih dobitnih kombinacija (vockica itd) sastoji od 21-og rotirajuceg portreta koji prave 7 dobitnih kombinacija. Svaka dobitna kombinacija se sastoji od tri portreta osoba koje su na neki nacin vezano (za mene) usle u moj zivot ili uticale ne njega, i odgovarajuceg zvucnog signala (pesme) koja odredjuje (determinise) povezanost tih osoba samnom.

Dobitne kombinacije:

1. FAMILY BONUS – porodicni dobitak (majka, otac i brat)  -  RODJENDANSKA PESMA

2. FULL PACKAGE (moja zena, njena majka i deda) – SVADBENI MARS 

3. NEXT LEVEL (Nastavnici sa FLU) – UNIVEZITETSKA HIMNA

4. PONOVNI POKUSAJ (Kolege sa FLU) – SMEH

5. NEW GAME (kustosi) – DOBOS – NAJAVA

6. BESPLATNO PUTOVANJE (Kolege iz Nemacke) – NEMACKA HIMNA

7. EXTRA BONUS (autopotreti) – APLAUZ

 

Godine 1902. Georges Demeny je pisao: "Podvrgavamo nase zivotinje selekciji u uzgoju i treniranju da bi sto vise od njih profitirali. Sa druge strane, nemamo dovoljno energije da primenimo istu proceduru na nas same, iako smo sigurni da ce rezultati toga ispuniti nasa ocekivanja". Ovakav nacin razmisljanja i radikalizovanja vizija pokusaja stvaranja coveka i njegovog identiteta zapoceto pocetkom XX veka bihejvioristickim i drugim teorijama, do krajnjih granica ogoljeno nemackim eksperimentisanjem sa ljudima u konc-logorima sredinom veka, naslo je svoj odgovor u sledu dogadjaja krajem XX veka. Februara 1997. godine objavljeno je da je skotski naucni tim, pod vodjstvom dr. Ian Wilmut-a uspesno klonirao ovcu. Danas imamo “Agencije za kloniranje” koje se bore oko toga koja ce prva (javno) saopstiti da je klonirala coveka. To sada sve menja na konceptualnom nivou. Gde se sada postavlja granica? Pogodno tlo za rusenje ovih granica pripremili su univerzalno popularni (svesno popularizovani i poturani javnosti) mutanti tipa Michael Jacksona. U pocetku on je bio "usamljeni mutant, preteca polutanstva koje je savrseno buduci da je univerzalno (nova rasa posle rasa)". Danasnja deca nemaju blokada u odnosu na drustvo "mesanaca" - to je njihov svet i oni to zamisljaju kao idealnu (savrsenu) buducnost. Za njih vise nece biti vremena da tragaju za identitetom (ni u proslosti ni u buducnosti). Sada je potrebno neposredno ukljucenje, neka vrsta reklamnog identiteta koji se moze trenutno proveriti (ili promeniti). Ono sto se sada trazi, receno jednostavnim recnikom mode, jeste - look. Posto vise nije moguce izvuci argument iz vlastitog postojanja preostaje jos samo cin pojavljivanja. To je sada samo "igra na razliku,  bez vere u nju".  Individualnost postaje kratkotrajno postignuce, bez buducnosti.

                                                                                                                                      Miodrag Krkobabic

<<